О школи
Основна школа „Бора Станковић“
Прва је школа на српском језику у Тибужду, датира из 1898. године. Школа је била смештена у једној од црквених зграда, била је четвороразредна.
Данашња школска зграда подигнута је 1910. године, а изградили су је од својих средстава мештани више села: Тибужда, Дулана, Леве Реке, Лукова, Барбарушинца и Вишевца. Иако је школа била основна, замишљено је да има интернатски смештај за ђаке из удаљених села. Школска зграда изграђена је и изузетним залагањем учитеља Мирка Поповића и његове жене Афродите.
У време рата 1941. настава у школи одржавала се на бугарском језику и изводила су је два бугарска учитеља. Након напада партизана 1944. године учитељи беже и школа не ради до коначног ослобођења 1945. године. Алфабетски течај, организован 1945. године, са којим је руководила учитељица Драга Јовановић, похађало је 44 полазника а завршило 33. Са описмењавањем становништва радило се све до 1956/57. године. Септембра 1951. године отворена је продужена основна школа (петоразредна школа). Године 1952/53. формиран је радно просветни здравствени течај за женску омладину. Течајевима су руководили Драга и Милутин Јовановић. Школске 1956/57. године шестогодишња школа прераста у осмогодишњу школу са два одеља у разреду. За првог управитеља школе именован је Милутин Јовановић-учитељ. Предметну наставу изводили су стручни учитељи који су се усавршавали за рад, изузев неких појединаца који су имали више или високо образовање. Прерастањем тибушке школе у централну осморазредну школу припојене су до тада самосталне четвороразредне школе у Лукову, Златокопу, Доњем и Горњем Требешињу и Ћуковцу. Број ученика у Тибужду је драстично повећан. Школа је имала око 500 до 600 ђака. Услови за рад су били неадекватни, недостајале су учионице, па су станови за учитеље претворени у учионички простор, а учитељи су становали по приватним кућама. Наставна средства и учила су била скромна, и правили су их углавном сами учитељи. Године 2013. школа је бројала око 215 ученика.
Борисав Бора Станковић
Рођен је 31. марта 1876. године у Врању од оца Стојана, који је био по занимању обућар, и мајке Васке, ћерке богатог врањанског трговца Ристе Грка. Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години. Отац му умире 1881. године, а мајка 1883, тако да се од тада о њему старала Злата, његова баба по оцу. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.
У Врању је завршио основну школу и седам разреда гимназије (која данас носи његово име). Осми разред је завршио у Нишу где је и матурирао. Баба Злата умире 8. фебруара 1896, исте године када он уписује Економски одсек Правног факултета у Београду. Због недостатка новца продаје кућу локалном свештенику.
Године 1900. издаје, у часопису Звезда трећи чин дела „Коштана“, које је по његовим речима „позоришна игра у четири чина“. Цела драма штампана је у „Српском књижевном гласнику“ 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904. Исте године завршава Правни факултет у Београду и жени се Београђанком Ангелином Милутиновић. Са њом је имао 3 кћери. У периоду 1903-1904 проводи неколико месеци у Паризу, а после повратка ради као цариник и порезник.
Објављује роман „Нечиста крв“ 1910. године, који је одмах проглашен за ремек дело српске књижевности. Године 1915. оставља породицу у Краљеву и као посланик Министарства вера се повлачи пред непријатељем у Ниш, са моштима Стефана Првовенчаног. У Подгорици га Аустроугари заробљавају и интернирају у Дервенту. Јула 1916. године уз помоћ пријатеља бива пуштен кући у Београд. Тамо пише културну рубрику у „Београдским новинама“ како би прехранио породицу.
- године постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу. У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма „Коштана” се опет штампа и игра.
- октобра 1927. године умире у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу.
Књижевно дело
Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису „Голуб“. То су биле две песме: „Мајка на гробу свог јединца” и „Жеља“.
Његово целокупно књижевно дело је везано за Врање, иако је у Врање ретко одлазио и нема података да је икада био у околним селима; чак није познавао географски положај материјалних места. У једном предавању је признао да је своје ликове обликовао према причама које је слушао и спајао елементе више личности како би његови ликови деловали пуније. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.
Увео је врањански говор у књижевност, због чега је био стално критикован од стране многих савременика школованих на западу. Они су критиковали његов језик и стил писања, говорећи да су његова дела „неписмена“ и оријентална.
Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу „Под окупацијом“.
Ниједан његов рукопис није сачуван.